Radoslav Lale Milenković (Prokuplje, 8. februar 1926 — Beograd, 23. mart 2014) bio je jugoslovenski i srpski slikar.

Osnovnu školu i Realnu gimnaziju završio je u istoimenom rodnom gradu. Akademiju likovnih umetnosti sa specijalkom završava 1954. godine u Beogradu. Iste godine postaje član Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) sa prvim izlaganjem. Od tada se posvećuje isključivo slikarskom radu sve do svoje smrti.

Od svojih slikarskih početaka ranih pedesetih pa do zrelog doba, Lale Milenković posvećeno obrađuje nekoliko tema: portret, mrtvu prirodu, pejzaž, gradske motive. „Ako čovek nosi nešto stvaralačko, može, zavisno od snage talenta i ličnosti, da i temi koja je bezbroj puta obrađivana (portret, mrtva priroda, pejzaž), da novo viđenje. Neko novo obeležje koje će njegovo delo učiniti likovno zrelim i svežim“.

Formiran pod uticajem beogradske slikarske škole te, delimično, njenog intimističkog ogranka, kao diplomac i specijalizant Nedeljka Gvozdenovića, Milenković rano pronalazi teme kojima će posvetiti svoj likovni rad, dok do izraza dolazi postupno i bez previše variranja, pa se na njegovo višedecenijsko slikarstvo može primeniti figura o postupnom i sigurnom „napredovanju stila“.

U uvodnoj beleški za samostalnu izložbu priređenu u Galeriji ULUS-a u Knez Mihailovoj od 8. do 21. septembra 1993, Milenković kaže: „Želim da prikažem javnosti svoje slikarske radove nastale poslednjih godina, u kojima dosledno razvijam svoj stav i opredeljenje u figurativnom slikarstvu kojem pripadam i generacijski. Likovnu umetnost-slikarstvo shvatam kao potrebu i prirodnu težnju da slikarskim sredstvima izrazim svoje viđenje sveta, na meni svojstven način. U današnjem vremenu kada je pojam vrednosti skoro obesmišljen, prava je hrabrost baviti se figurativnim slikarstvom i u tome istrajati. Zato sam okrenut slici koja će nešto predstavljati, slici koja će gledaocu preneti neka moja viđenja ovog sveta i razmišljanja o njemu, moja oduševljenja i drame. Nastavljam tradiciju naših vrsnih slikara unoseći svoj skromni udeo u tome. Zbog toga mislim da ne bi trebalo zapostavljati napore i rezultate u bavljenju večitom likovnom umetnošću u kojoj čovek i priroda zauzimaju nezamenljivo mesto i ulogu. Uveren sam da se i danas mogu slikati obične stvari i večite slikarske teme sa nekim ličnim doprinosom. Naslikati portret likovno zrelo nije ništa manje vredno od dela novih tendencija. Moji su napori upravo u tom pravcu“.

Portretsko slikarstvo i okrenutost figuraciji čini konstantu Milenkovićevog rada. Likovni kritičar Petar Petrović, u uvodnoj beleški uz katalog za retrospektivnu izložbu u Galeriji Cvijete Zuzorić 2011. konstatuje da „još od vremena svojih početaka i sve do danas, Radoslav Milenković je ostao veran onim pogledima na figurativno slikarstvo koji sežu do samih početaka i najčistijih primera beogradske škole slikarstva između dva rata“.

Istoričar umetnosti i likovni kritičar Zdravko Vučinić sa svoje strane, istom prigodom beleži: „Milenković je poznat po brojnim radovima koji se tiču portreta, kojima provejava prepoznatljivost slikarske osnove. Nije u pitanju sasvim realno ophođenje spram viđenog, već izvestan otklon u polje slobodne interpretacije vizuelnog doživljaja. On započinje delanje na sigurnoj crtačkoj osnovi, koju upotpunjuju datim kolorističkim odnosima. Slika nastaje u sledu snažnih, jednostavnih poteza, koja polako privodi likovnoj zamisli. Ona je bazirana na jednoj, najviše dve tonske vrednosti, koje su, katkad „oživljene“ jačim kolorističkim akcentima. Potez je izdvojen, retko naglašen, pri tom uvek siguran. U slikanju portreta Milenković je naročito inspirisan damama lepog izgleda, čiji se likovi nameću svežinom likovne materijalizacije. Dotični radovi odmah podsete na slična ostvarenja Petra Dobrovića, koji je znao jednostavnim potezima da razreši osnovne vizuelne podatke. Osim toga, Milenković je slikao arlekine, međutim, poseban deo njegovog tvorenja čine autoporteti, koji odaju utisak umetnikove zapitanosti pred stvaralačkim izazovima“.

Slikarska poetika Radoslava Laleta Milenkovića počiva na povratku na jednostavne istine i njihove svakidašnje manifestacije. Ljudska lica i tela u središtu su njegove zapitanosti, bilo da je reč o autoportretima, o portretima članova porodice i prijatelja, ili da su to prikazi svakodnevnog života ili vanvremene svakidašnjice: on slika kupače na plaži, berače grožđa, prijateljice u šetnji. Posebno se ističe Milenkovićevo figuralno slikarstvo sa obradom istorijskih i mitskih tema iz prošlosti: Kosovska bitka, Laokon i njegovi sinovi, Polaganje u grob.

U osvrtu na izložbu slika u Galeriji ULUS-a u Knez Mihailovoj, objavljenom u dnevniku Borba od 21. septembra 1993, prikazivač za Radoslava Milenkovića beleži da „radovima koje je izložio, a to su mahom porteti i figuralne kompozicije, ne samo što je pokazao da neke teme ne zastarevaju (možda samo način njihove obrade), već je pružio na uvid svoj lepo odnegovan senzibilitet za karaktere, smisao za bitno, a namesto površnog psihologiziranja koje se, inače, često može da sretne kod manje iskusnih i talentovanih slikara. Uz sve to, Milenkovićevo slikarstvo odlikuje skromnost, i jedna možda otmena uzdržanost“.